Diskussion:Stjepan II. Kotromanić

Genealogie

(nach Grote - Stammtafeln)

?

1) 1. Stephan Kotroman, Banus, + 1271

1.1) Stephan Kotromanowitsch,

Fürst von Bosnien,1322 - 1357

1.2) Wladislaw

1.2.1) 2. Stephan Tvrtko I. Myrza

Despot 1357 -, König von Bosnien 1374 - 23. 3. 1391

1.2.1.1) 4. Stephan Tvrtko II. Tschura (unehelich), 1395 - 1443

1.2.1.2) Katharina, oo Hermann I. Graf von Cilli

1.2.2) Sohn NN

1.2.2.1) 3. Stephan I. Dabischa, 1391 - 16. 2. 1395

Bei Grote scheint kein Stephan / Stjepan II. auf. Die fetten Zahlen 1. - 4. zeigen vermutlich die Reiehnfolge der Herrscher an.

Da widersprechen sich die Quellen.--Attila v. Wurzbach 22:20, 17. Dez. 2006 (CET)

Es geht zunächst um die filiatorische Zuordnung der Katharina, die mit Hermann I. Grafen von Cilli verheiratet war. Hierzu stehen mir derzeit 3 Quellen zur Verfügung.

1. Stammtafeln von Grote,
2. Milko Kos: Grofje Celjski v: Srednjeveška zgodovina Slovencev (Grafen von Cilli in: Geschichte der Slowenen im Mittelalter), Ljubljana 1985
3. Ignacij Voje: Slovenci pod pritsikom turškega nasilja (Slowenen unter dem Druck der türkischen Gewalt), Ljubljana 1966, ISBN 86-7207-083-5

Beide slowenische Historiker stehen bezüglich der Abstammung der Katharina im Widerspruch zur Version von H. Grote.

Kos schreibt: "Graf Hermann I., der zweite Sohn des Friedrich I. von Cilli hatte seit 1361 oder 1362 Katharina, die Tochter des bosnischen Banus Stjepan II. Kotromanić zur Frau."

Voje schreibt: "Hermann I., der sich wesentlich von seinem Bruder Ulrich I. unterschied. ... Entscheidend ist, dass er sich 1361 mit Katharina, der Tochter des Stjepan II. Kotromanić verheiratete." Als Quelle führt Voje seine eigene Abhandlung über Katharina an: Katarina Celjska-Kotromanička in njen pečat (Katharina von Cilli-Kotromanić und ihr Siegel), Celjski zbornik (Cillier Sammelband) 1977 - 1981, Celje 1981, Seite 287-292.

(Somit dürfte gesichert sein, dass Katharina Tochter des Stjepan II. Kotromanič und nicht die des Stephan Twrtko I. Myrza (1353 -1391) war. Der Rest der genalogischen Darstellung von H. Grote bedarf der Überprüfung.--Attila v. Wurzbach 01:05, 18. Dez. 2006 (CET).) Diese Schlussfolgerung ercheint mir nun fraglich.

Die Geschichte wird immer lustiger. Aus zwei weiteren Quellen geht nämlich hervor:

4. D. Schwennicke - Europäische Stammtafeln, Marburg 1984: Tafel 45, Gefürstete Grafen von Cilli, hier heißt es: Hermann I., (30. IX. 1372 HRR Bestätigung) Graf von Cilli + 21. III. 1385, oo Katarina von Bosnien 1377, 1396, T(ochter) von (Knez Vladislav Kotromanić).

5. Ignac Orožen, Cillier Chronik / Celjska kronika - Stammtafel der Cillier, Cilli 1854. Hier heißt es: Hermann I. (von Cilli), + 21. März 1385, oo Katarina hči bosniškega kralja Štefana Tvartko (Katarina Tochter des Königs von Bosnien Stephan Tvertko).--Attila v. Wurzbach 12:42, 19. Dez. 2006 (CET)

Haus Kotromanic

nach: Prinz zu Isenburg, Wilhelm Karl; Baron Freytag von Loringhoven; Schwennicke, Detelf (Hrsg.): Europäische Stammtafeln. Stammtafeln zur Geschichte der europäischen Staaten, Schwaben, Band 12, Marburg 1992 und

http://freepages.genealogy.rootsweb.com/~jamesdow/s021/f207583.htm

sowie eigenen Recherchen

Stefan I., Ban (Herzog) von Bosnien 1290-1314 (* 1242, † 1314) vermählt mit Prinzessin Jelisaveta (Elisabeth) von Serbien, Tochter König Stefans Dragutin von Serbien und Prinzessin Katalin von Ungarn

Kinder:

1. Ninoslav oder Miroslav (* 1288, † ?)

2. Stefan II., Ban (Herzog) von Bosnien 1314-1353 (* 1292, † 1353) vermählt mit Jelisaveta (Elisabeth), Tochter Herzog Kasimirs von Kujawien (liegt heute in Polen)

3. Katarina (* 1294, † 1355) vermählt mit Knez Nikola, Zupan (Fürst) von Zahumlje (liegt heute in der Herzegowina)

4. Vladislav (* 1295, † 1353) vermählt mit Jelena Subich, Tochter des Grafen von Tragir, Split und Sibenik

5. einen Sohn (* um 1300, † ? noch erwähnt 1333)

6. Maria (* 1308, † ?)

zu 1.) Ninoslav oder Miroslav (* 1288, † ?)

Kinder:

1. illegitim Stefan Dubisa (* ?, † 1395), König von Bosnien 1391-1395 vermählt mit Jelena Gruba, Königin von Bosnien 1395-1398

(unsicher) 2. Maria (* ?, † ?)

zu 2.) Stefan II., Ban (Herzog) von Bosnien 1314-1353 (* 1292, † 1353)

Kinder:

(unsicher) 1. einen Sohn (* 1330, † klein)

2. Vuk (* 1333, † klein)

3. Katarina (* 1336, † 1396) vermählt 1362 mit Graf Hermann I. von Cilli

4. Jelisaveta (Elisabeth) (* 1340, † 1387) vermählt 1353 mit König Ludwig von Ungarn und Polen

zu 4.) Vadislav (* 1295, † 1353)

Kinder:

1. Stefan Tvrtko I., Ban (Herzog) von Bosnien 1353-1365, 1368-1377 und König von Bosnien 1377-1391, (* 1338, † 1391) vermählt mit Doroslava (Dorothee), Tochter Tzar (Zar/Kaiser) Ivan Sratsimir von Vidin (liegt heute in Bulgarien)

2. Maria (* um 1340, † 27.04.1403, Bad Überkingen) vermählt mit Graf Ulrich X. von Helfenstein

3. Stefan Vuk, Ban (Herzog) von Bosnien 1366-1367 (* 1345, † 1377)

Ich habe im Rahmen meiner Arbeiten über das Grafengeschlecht von Helfenstein das Haus Kotromanic untersucht, da ich die Herkunft einer Herzogin Maria von Bosnien, die mit Graf Ulrich X. von Helfenstein vermählt war, wissen wollte. Dieser Maria Kotromanic wird der rasche finanzielle Niedergang der Helfensteiner angelastet. --MarkusGermanDefender 12:14, 10. Sep. 2007 (CEST)

Geburtsjahr 1322

Ich bin nicht sicher, ob das Jahr 1322 das Geburtsjahr von Stejpan II. war. Möglicherweise verweist es nur auf den Beginn seiner Regierungszeit.--Attila v. Wurzbach 02:56, 19. Dez. 2006 (CET)

Geburtsjahr ist 1292. Ich ändere es im Hauptarikel --12:17, 10. Sep. 2007 (CEST)

Bosanska Wikipedija

3. Stjepan II Kotromanić (1314-1353)

Kako se sve dotadašnje ratovanje Mladena Šubića pretvorilo u stalne poraze, to su u Bosni osetili dobru priliku da se konačno otarase omrznutog bana. Osim toga, bogumili su ponovo podigli glavu, a da je njihov bunt bila ozbiljna stvar, vidi se iz pisma koje papa upućuje Mladenu i u kojem kaže: "Iz verodostojnog smo izvora sa bolom u duši saznali da je Bosna zbog nemara vladara zapala u takve teškoće da su tamo zapuštene crkve, iskorenilo se sveštenstvo, Hristove svetinje su izložene podsmehu, ne poštuje se krst, nema pričesti, a u nekim krajevima se ne zna ni za krštenje". U daljnjem tekstu pisma, papa vrši pritisak na Mladena II Šubića da nešto preduzme po tom pitanju. No, bilo je to lako reći, ali šta je mogao stvarno uraditi budući da se i on sam nalazio u teškom položaju? Najpre se upetljao u sukobe oko Huma sa Raškim kraljem, vlastela mu se po Hrvatskoj bunila, Bosna je puna buntovnih bogumila, a on sam nije mogao na sve strane. I tada dolazi na jednu pomalo čudnu ideju. Doseti se da u Dubrovniku borave sinovi i supruga pokojnog bana Stjepana I Kotromanića i dođe na ideju da ih iskoristi. Osim toga, mogao je sasvim jasno videti da bogumili upravo najstarijeg sina Stjepana I, koji se zvao takođe Stjepan (II), priznaju za Bosanskog bana, smatrajući da po redu nasleđa njega pripada banska čast. Za Bosance Mladen II Šubić nikada nije bio ban kojeg bi oni priznavali i smatrali su ga oduvek samo uzurpatorom.

Stoga smisli Mladen da na banski presto povrati Kotromaniće, odnosno Stjepana II, ali da ga drži pod svojom kontrolom. Stupio je u vezu sa njima, a oni su izgleda pristali na one uslove koje im je Mladen ponudio, pa su uz njegovu pomoć uspeli da se povrate u Bosnu. Pomalo čudna situacija da Mladen II Šubić, do tada ljuti protivnik Kotromanića, sada odjednom postaje njihov zaštitnik. Pa čak i više od toga. Želeći da bana Stjepana II drži u potpunosti pod svojom kontrolom i da uz njegovu pomoć konačno skrši bogumile dođe na ideju da ga oženi sa jednom princezom iz porodice grofa Ortenburškog koji je vladao u Koruškoj (Kärnten). Radilo se o poznatoj porodici pa ni Stjepan II nije imao ništa protiv da se ženidbom orodi sa njima. Međutim, tu se sada pojavila prepreka budući da su Kotromanići po nekim linijama bili u bliskom srodstvu sa ovom kućom pa je to mogla biti smetnja ovome braku. Kako je Stjepanu II bilo stalo do ovoga braka to je zatražio od Mladena da pokuša da ubedi papu da dozvoli njegovo sklapanje. Papa je rado pristao i dozvolio ovaj brak imajući pred očima prvenstveno politički cilj. Želeo je da ovim svojim potezom pridobije Stjepana II Kotromanića u borbama za iskorenjivanje bogumila. Stoga mu direktno piše i obraća mu s kao "dragom sinu plemenitom vladaru Stjepanu, sinu pokojnog Stjepana bana bosanskoga". Dozvola je dobijena, ali se ne zna da li je brak realizovan.

Dovevši Stjepana II Kotromanića u Bosnu, Mladen II Šubić je odahnuo i skoro u potpunosti digao ruke od ove banovine. U Hrvatskoj je imao preča posla pošto se odmetnuo Šibenik (1319.), a odmah zatim i Trogir. Plašeći se Mladenove osvete oba ova grada su se tokom 1322. godine prepustila Veneciji (Venedig) koja je i do tada uveliko pravile spletke i podbunjivala sve i svakoga protiv Mladena. On sam nije gubio vreme već je sa vojskom banuo pod oba grada, ali ih nije mogao osvojiti, već se morao zadovoljiti samo time da okolna polja popali a vinograde i voćnjake iseče. Ipak nije odustajao. U proleće 1322. godine sakupi Mladen II sabor hrvatskih knezova pokušavajući da ih pridobije za zajedničku akciju na Šibenik i Trogir. Međutim, to su hrvatski kneževi odlučno odbili, a Mladen, izgubivši živce, sve ih optuži za izdaju, ali i za to da su zaverili da ga ubiju. Ni oni se njemu nisu ostali dužni, a ionako su bili siti njegove samovolje. Tako se raziđu u svađi, a rezultat cele ove gužve je bio da se sada kneževi stvarno urote protiv Mladena.

U svim ovim dešavanjima primetna je i uloga Stjepana II Kotromanića. On sam je bio suviše slab da bi bilo šta mogao samostalno preduzimati, ali u okviru neke koalicije njegova snaga je bila ipak za respekt. Stoga je trebalo izabrati pravog partnera, a tu je Stjepan II bio veoma vešt. Odmah mu je bilo jasno da su Šubići unapred osuđeni na neuspeh. Ugarski kralj Karlo Robert je budno pratio ove sukobe među hrvatskom vlastelom i imao je svoje sopstvene planove. Činjenica je da svoj dolazak na vlast imao da zahvali upravo porodici Šubić, ali isto tako je bila činjenica i to da su oni koristeći taj svoj položaj toliko ojačali da su mogli da ugroze i njegovu vlast. Stoga je mislio da je ova idealna prilika da ih konačno skrši. Karlo Robert je i do toga momenta uspeo da uništi nekoliko jačih plemićkih porodica u Hrvatskoj (porodica Gizing, Matija Čak) i bilo je jasno da i Šubići moraju doći na red. U ovom sukobu između Mladena II i hrvatskih kneževa on se nije dugo kolebao oko toga kome da pruži podršku jer je konačno dobio priliku da slomi Šubiće i to nikako nije želeo da propusti pa je odmah stupio u dejstvo. Krajem 1321. godine on postepeno izoluje banovinu Hrvatsku kojom je vladao Mladen II i to tako što su Ivan Babonežić, Slavonski ban i ban Bosne, Stjepan II Kotromanić, dobili zadatak da na granici prema banovini Hrvatskoj pojačaju vojne odrede ne bi li onim hrvatskim velikašima koji se bune protiv Mladena II mogli priskočiti u pomoć.

Time je ban Stjepan II Kotromanić došao pod direktnu komandu Ugarskog kralja. U tome momentu to mu je sasvim odgovaralo jer se time otresao vlasti Mladena II Šubića i ojačao svoju vlast u Bosni. To što mu je Mladen II bio jedno vreme zaštitnik i bio taj koji ga je doveo za bana u Bosnu, nije mu mnogo smetalo da sada služi Mladenu na propast. Računica kojom se on upravljao bila je veoma jasna. Ugarski kralj Karlo Robert je bio sigurno najmoćniji od svih onih kojima bi se Stjepan mogao eventualno prikloniti. S druge strane, suviše veliko naslanjanje na neku od porodica u Hrvatskoj (Kroatien) donosilo mu je mnogo nesigurnosti. Hrvatska je bila suviše blizu da bi on stvarno mogao biti nezavistan od svojih eventualnih hrvatskih zaštitnika jer bi oni mogli svakodnevno da mu se mešaju u unutrašnje poslove Bosne. Ugarska je bila mnogo dalje i bilo je sigurno da Karlo Robert neće imati baš suviše mnogo vremena i uvida u ono što se dešava u Bosni i zadovoljiće se samo sa tradicionalnim vazalskim obavezama. Time bi Stjepan II Kotromanić dobio skoro potpunu nezavisnost u svojim delovanjima po Bosni, a što je još važnije, velika previranja koja će uskoro da potresu Hrvatsku i koja su se sasvim jasno nazirala, neće imati odlučujući uticaj na situaciju u Bosni. Osim toga to mu je pružalo priliku da se i on sam umeša u unutrašnje stvari Hrvatske i da igra jednu od značajnijih uloga. Ovde je Stjepan II Kotromanić do krajnosti bio pragmatičan političar koji sasvim jasno vidi realnost i ne pati od bilo kakvih ideja koje bi se mogle nazvati idealističkim, poput zahvalnosti Mladenu II itd., i koje samo mogu da zasmetaju političarima u njihovim aktivnostima.

Uskoro su počeli i oružani sukobi između Mladena II Šubića i pobunjenih hrvatskih velikaša, a kulminirali su odlučujućom bitkom tokom 1322. godine u okolini grada Skradina, gde je bilo Mladenovo sedište. Kako je ovu bitku izgubio, a time i rat, Mladenu II je jedino ostalo da se zatvori u Klis i da očekuje ugarskog kralja Karla Roberta koji je najavio svoj dolazak. Mladen je naivno verovao da će mu kralj, imajući u vidu svu onu silnu pomoć koju mu je nekada pružila porodica Šubića, pomoći da sačuva bansku čast. Kralj je stvarno došao i smestio se u Knin iz kojeg je pozvao Mladena da dođe. Ovaj je došao, ali odmah je bio zasužnjen i odveden negde u Ugarsku gde je u tamnici i umro. U celini gledavši Mladen II je dobro i prošao budući da je postojala opasnost da ga ugarski kralj još tu u Kninu likvidira, ali se izgleda predomislio videvši one silne poklone koje mu je Mladen II doneo. Život mu je oprošten, ali ne i položaj.

Dok se sve to dešavalo po Hrvatskoj, Mačvanska banovina je postala poprište sukoba između Ugarskog kralja Karla Roberta i Raškog kralja Milutina. Kako je Milutin tri godine ranije uzeo pod svoju vlast ovu oblast, smatrajući da mu pripada nakon smrti brata Dragutina, to je Ugarski kralj odlučio da sa oružjem raščisti sva sporna pitanja sa Milutinom. Tokom 1319. godine pokrenuo je vojsku i udario na Mačvu. Ugarska vojska je prešla Savu i zauzela grad Mačvu. Tu se nije zaustavila već je nastavila da prodire dolinom Kolubare, a kada je dostigla određenu liniju, ugarski kralj Karlo Robert, smatrajući da je postigao ono što je želeo, zaustavi daljnje napredovanje. No, kako su Srbi odmah povratili sve one teritorije koje su izgubili (misli se samo na teritorije do reke Save), to je 1320. godine pohod ponovljen i ponovo su Ugari uzeli grad Mačvu. Time je Mačvanska banovina došla pod direktnu vlast ugarskog kralja, a za njenog prvog bana imenovan je Pavle Gorjanski. Da bi ova banovina bila dovoljno jaka da se odupre navali iz Raške, a ona se očekivala, pripojene su joj i Sremska, Vukovarska i Bodroška županija. Do kraja se to pokazalo kao suvišno budući da iz Srbije nije došao protivudar pošto je kralj Milutin 29. oktobra 1321. godine umro.

Nakon svega ovoga prve godine vladanja bana Stjepana II prolaze u relativnom miru i on je uglavnom zauzet sa učvršćivanjem svoga unutrašnjeg položaja u Bosni. Najbolje sredstvo za sticanje prijatelja on je video u deljenju raznoraznih privilegija lokalnom plemstvu. Tako je prva isprava koja je poznata, a koja potiče od njega, ona u kojoj on knezu Vukoslavu daje na poklon neke župe (1322.). U ovoj ispravi on sebe naziva "po milosti božijoj gospodin vsim zemljam bosanskim i Soli i Usori i Dolnim Krajem i Hlemske zemlje gospodin..". Interesantno je da uz svoje ime kao ravnopravnog vladaoca navodi i svoga brata Vladislava nazivajući ga sa "brat moj knez Vladislav". Po svemu sudeći Bosnom je upravljala zajedno porodica Kotromanića, a najistaknutije mesto u tom porodičnom savetu je imao Stjepan II. "Kako su, međutim, Stjepana smatrali pametnijim od druge braće, on je uz saglasnost svih velikaša preuzeo upravljanje nad tim kraljevstvom, pa mu je dodeljena titula bana" (Mavro Orbin).

Stjepan II Kotromanić se pokazao kao veoma sposoban političar uspevši za relativno kratko vreme da Bosnu stavi pod svoju kontrolu i nije poznato da je imao nekih ozbiljnijih otpora u tim nastojanjima. Da je bio veoma pragmatičan vidi se i iz toga što je umeo da održava dobre odnose sa papom, ali još i više sa bogumilskom crkvom koja je sve do tada bila tako žestoko proganjana. Zarad vlasti on se nije ni jednoga momenta dvoumio u pogledu saradnje sa njima, ne krijući nikada da im daje mogućnost da učestvuju u najpoverljivijim državnim poslovima. Posebno je upečatljiva isprava iz 1323. godine u kojoj ban Stjepan II potvrđuje knezu Vukoslavu već dati poklon i pri čijem sastavljanju se kao svedoci navode čelnici bogumilske crkve (djed, gost i starac) : "pred djedom velikim Radoslavom i pred gostem velikim Radoslavom i pred starcem Radomirom i Žunborom i Vičkom i pred vsom crkvom i pred Bosnom".

Godine 1323. ban Stjepan II Kotromanić se i oženio, mada bi bilo pravilnije reći da je bio oženjen, pošto je u tom poslu njegova volja i želja bila tek sporedna. Ugarski kralj Karlo Robert, znajući da je Stjepanovo političko uverenje veoma labavo i oslonjeno uglavnom na trenutnu korist, nije se mnogo zavaravao oko podrške koju je trenutno imao od njega. Želeći da ga na neki način više veže za sebe i svoje interese, predložio je Stjepanu II da ga oženi jednom daljom rođakom svoje žene. Radilo se o Jelisaveti, ćerci Kujavskog vojvode Kazimira. Naravno, Stjepanu II nije na pamet palo da ovakvu ponudu odbije. S jedne strane to nije smeo, dok opet s druge strane, prijala mu je misao da se orodi sa ugarskom kraljevskom kućom koja mu je jedina mogla pružiti podršku u narednim previranjima koja su nailazila. Moguće da je Stjepan II sa ovom ženidbom imao i opipljivije materijalne koristi budući da se u nekim poveljama on spominje i kao gospodar nad severnim bosanskim oblastima koje su ranije držali kralj Dragutin i Mladen II Šubić i koje nikada do tada nisu ulazile u domen bosanskog bana. To navodi na pomisao da je nakon ženidbe on od ugarskog kralja Karla Roberta dobio ove oblasti kao nagradu, odnosno kao ženidbeni poklon. To je bio Stjepanov, po svemu sudeći, već treći brak. Već je navođeno da su vođeni pregovori oko njegove ženidbe sa ćerkom Majnharda Ortenburškog i nema razloga sumnjati da je taj brak do kraja i ostvaren, tim više što je i papa na njega dao odobrenje. Nakon te ženidbe, pominje se kao Stjepanova žena i ćerka bugarskog cara, što može da znači da se on tada i po drugi put oženio. Kakva je sudbina ovih prethodnih žena, nije poznato. Iz ovih brakova, koliko je poznato imao je samo troje dece i to sina Vuka i ćerke Katarinu i Jelisavetu.

Dok se Stjepan II u Bosni postepeno učvršćivao, u Hrvatskoj su nakon pada Mladena II Šubića nastavljena previranja. Postavilo se pitanje ko bi mogao da nasledi Mladena II Šubića. Kandidata je bilo više, a kao najozbiljniji se toga momenta pokazao knez Nelipac. Doduše, kralj Karlo Robert je za novoga bana postavio Ivana Babonežića, međutim u novom rasporedu snaga on nije značio mnogo i malo je bilo onih koji su ga priznali. Uskoro je najjači velikaš u Hrvatskoj, knez Nelipac, odmah nakon kraljevog odlaska iz Hrvatske isterao kraljevsku posadu iz Knina i sam useo u njega. U to vreme je on bio veoma jak budući da su mu i, tada veoma ogorčeni, Šubići pružali sasvim otvorenu podršku. O tim događajima piše trogirski knez: "Novina nekih nemam da pišem, nego samo to da ban Ivan Babonežić još nije došao u Hrvatsku. Knezovi Đura, Pavle i Grgur, braća nekadašnjeg bana Mladena, zajedno sa knezom Nelipcem drže grad Knin, neće da im navedeni ban dođe u banovinu Hrvatsku. Drugi opet hoće, i zato mislim da će doći do razdora među njima". To je sada već ličilo na potpuno otkazivanje poslušnosti ugarskom kralju, a to naravno nije moglo proći bez njegove reakcije.

Tokom 1323. godine kralj Karlo Robert je smenio bana Ivana Babonežića jer je bilo očigledno da ovaj neće biti u stanju da umiri Hrvatsku. Taj zadatak je poverio slavonskom banu Nikoli Omodejevu, a istovremeno je naredio i Bosanskom banu Stjepanu II Kotromaniću da ovome pruži svaku pomoć. Ni vojna ekspedicija novoga bana nije imala nekog posebnog uspeha, ali ono što se nije uspelo oružjem dobijeno je spletkom. Među pobunjenim hrvatskim velikašima uskoro je došlo do razdora. Odjednom se prema knezu Nelipcu suprotstavila stranka u kojoj su bili Đura II Šubić (brat bivšeg bana Mladena II), zatim Krčki kneževi (Frankopani), grad Zadar i konačno, Bosanski ban Stjepan II Kotromanić. Iako je sve donedavno pomagao kralja da se sruši vlast kuće Šubića, sada je ban Stjepan II pomagao da se vlast te porodice povrati. Sve se to vrlo brzo pretvorilo u rat, kada su se dve stranke vojno sudarile kod slapova Krke (leto 1324.). Ban Stjepan II Kotromanić pružio je u ovoj bitci značajnu vojnu pomoć stranci Šubića, ali sam nije učestvovao u borbama. Možda je to bila i sreća za njega jer je stranka Šubića doživela masakr pod Kninom, čak u tolikoj meri da je i vođa stranke Đura II Šubić pao knezu Nelipcu u zarobljeništvo.

Iako krajnje problematičan kada je u pitanju vernost, ovaj put ban Stjepan II Kotromanić se pokazao kao veran saveznik Đuri II Šubiću. Želeći da Đuru II oslobodi zarobljeništva ban Stjepan II je nastavio sa vojnim dejstvima, ali uspeh je bio polovičan. Najpre mu je knez Nelipac oteo grad Visuć, ali nešto kasnije ban je uspeo da ga povrati i to uglavnom zahvaljujući pomoći kneza Vuka Vukoslavića. Iako tek relativni, ovi uspesi strašno su ohrabrili Stjepana II i on nastavlja sa ratnim dejstvima protiv protivnika stranke Šubića. Meta su mu sada bili trogirski trgovci budući da je grad Trogir bio u okviru stranke kneza Nelipca. Nekoliko trgovačkih karavana iz Trogira je bilo opljačkano i do kraja je ovaj grad morao da se ponizno obrati banu Stjepanu II obraćajući mu se sa "uzvišenom i moćnom gospodinu Stjepanu slobodnom vladaru i gospodaru Bosne, Usore i Soli i mnogih drugih mesta i knezu Humske zemlje". Nakon toga došao je i sukob sa Dubrovnikom, ali tu nije bilo vojnih sudara već uglavnom nekih okapanja oko trgovačkih povlastica. Tu se ban Stjepan II pokazao kao veoma nezgodan pregovarač i Dubrovačka diplomatija nikako nije uspevala da postigne kod njega ono što želi. Tek nakon mučnih pregovora sklopljen je sporazum (1326.).

Uvidevši da u Hrvatskoj još uvek nije ništa postigao i da kneza Nelipca nije ni malo oslabio, odlučio se kralj Karlo Robert da smeni bana Omodejeva i da na njegovo mesto imenuje novoga. Izbor je pao na Mikca Mihaljevića, jednog od najpoverljivijih kraljevih ljudi. U leto 1325. godine ušao je sa svojom vojskom ban Mikac u Hrvatsku. U okviru njegove vojske bili su i vojni odredi koje je poslao ban Stjepan II Kotromanić. "Godine 1326. zauze ban Mikac gradove sinova Babonežića, a onda uđe u Hrvatsku, gde mu se pridružiše Stjepan ban bosanski sa svojom vojskom...." (Miha Madijev). Uspeh i ove vojne ekspedicije je bio veoma slab pa je ban Mikac ubrzo odustao od svega i povukao se u Ugarsku. "No napokon videći da ne može izvesti svoje namere u pogledu gradova u Hrvatskoj, vrati se u Ugarsku svome kralju, ostavivši nešto od svoje vojske u Bihaću" (Miha Madijev).

Iako je ova akcija za ugarskog kralja predstavljala neuspeh, situacija je bila sasvim drugačija za bana Stjepana II koji je umeo da za sebe izvuče maksimalnu korist. On je pomagao bana Mikca, ali je imao i nekih ratnih akcija za svoj sopstveni račun. Tako je uspeo da svoju vlast proširi na krajeve između Cetine i Neretve koji su se nazivali Krajinom. Po svemu sudeći iz toga vremena potiče i njegova vlast nad Završjem, oblast koju sačinjavaju Livanjsko, Duvanjsko i Glamočko polje. Dok se sve ovo dešavalo, u Raškoj se nakon smrti kralja Milutina na vlasti učvrstio njegov sin Stefan (kralj Dečanski). Negde s proleća 1324. godine bile su završene borbe između Dragutinovog sina Vladislava i Stefana (Dečanskog). Kako je ban Stjepan II aktivno ratovao po Hrvatskoj to nije imao mogućnosti da u većoj meri iskoristi ovaj period unutrašnjih smutnji u Raškoj. Međutim, tu su priliku iskoristila braća Branivojević koja su od vremena kralja Milutina držala Hum. Iako su bili formalno pod vlašću srpskog kralja, u suštini su bili potpuno nezavisni pa su se tako i ponašali. Kako se Hum nalazio u neposrednoj blizini Dubrovnika, to je bila razumljiva zainteresovanost Republike za tu oblast. Stoga ne iznenađuje to što su ban Stjepan II i Dubrovnik veoma brzo našli zajednički interes u tome da se napadnu Branivojevići pa je sklopljen i savez. Do 1326. godine sudbina sva četiri Branivojevića je bila zapečaćena. Srpski kralj Stefan Dečanski nije ni razmišljao o tome da im pruži vojnu pomoć, smatrajući Branivojeviće odmetnicima, pa je ban Stjepan II uspeo da stavi pod svoju vlast Hum i da se nazove "gospodar humski". "Ovakvim svojim postupkom postao je veoma jak i strah i trepet za sve svoje podanike. Među njima su bili sinovi humskog vlastelina Branivoja, koji su bili zauzeli Hum i tamo vršili velika nasilja. Pošto Stjepan to nije mogao trpeti, sakupio je vojsku, zarobio dva Branivojeva sina i pogubio ih. I tako je oružjem osvojio tu oblast i zadržao je u svojoj vlasti za celoga života, a posle njega držao je njegov sinovac Tvrtko, koji ga je nasledio" (Mavro Orbin). Ovim osvajanjem Bosna je u svoj okvir stavila deo primorja od Dubrovnika pa sve do Neretve, a onda od Neretve do Omiša na ušću Cetine.

Braća Branivojević su u tim sukobima doživela veoma lošu sudbinu. Bosanski ban Stjepan II je ubio dvojicu, a treći je pobegao kod kralja Stefana Dečanskog. Tu je od njega tražio vojnu pomoć ne bi li ponovo povratio Hum. Međutim, kralj je dobro pamtio to da su se ova braća otcepila od njegove vlasti pa je ljutito reagovao. "Vi ste se, dok ste bili četiri brata i dok vam je sve polazilo za rukom, uzoholili, te vam nije padalo na pamet da dođete k meni; što je još gore, vi ste ubili mog vernog župana Crepa i nasilnički zauzeli moje zemlje, ne vodeći o meni nikakva računa. Sada pritešnjeni nevoljom, postali ste smerni i tražite pomoć koju, zacelo, nikada nećete dobiti" (Mavro Orbin). Nakon toga, Branko Branivojević je bačen u tamnicu u Kotoru. Najgoru sudbinu je imao Brajko Branivojević. Na njemu se osvetio Dubrovnik koji je bio posebno ljut na njih. Brajko je najpre pobegao na ostrvo Ston, ali za njim je stigla vojska bana Stjepana II. Brajko je i njima izmakao, ali nešto kasnije Dubrovčani su ga uhvatili i strašno ga kaznili. "Kad su to saznali Dubrovčani, uputili su tamo jednu svoju galiju da ga uhvati. Na toj galiji je doveden u Dubrovnik, i tu je zatvoren u tamnicu. Njegovu ženu su pustili da ide svojoj braći, Vojinovim sinovima. Kada je Raški kralj naredio da se ubije Branko u Kotoru, Dubrovčani isto tako umoriše Brajka glađu u tamnici" (Mavro Orbin).

Ban Stjepan II nije imao nekih većih problema pri vladavini sa Humom i humska vlastela ga je prihvatila. Samo u jednom momentu protiv njegove vlasti se podigao neki Petar Toljenović: "sem što mu Petar Toljenović, praunuk kneza Andrije, čovek velikoga duha i vešt u oružju, koji je držao Popovo s Primorjem, nije bio pokoran, ne hoteći da prizna nad sobom bosansku vlast" (Mavro Orbin). Pobunu je ban Stjepan II skršio i Petra Toljenovića uhvatio živog. Kazna za njega je bila strahovita. "Pošto je bio potučen i zarobljen u bici, banovi ljudi su ga poveli na konju s okovima na nogama, skopčanim ispod konjskog trbuha. Ali po naređenju bana, pre nego što je došao preda nj, bio je s konjem survan niz jednu strmu obalu reke. Kotrljajući se naleteo je na jedno drvo, i zadržao se dobar jedan sat držeći se za njegove grane i održavajući snagom svojim mišica i sebe i konja. Tada su ga zasuli kamenjem i tako je mrtav pao u reku" (Mavro Orbin).

Nakon ovoga uspešno obavljenog rata u savezu sa Dubrovnikom, moglo je na prvi pogled izgledati da će odnosi bana i Republike biti dobri. Međutim, nije bilo tako. Banov službenik koji je upravljao Humom počeo je uznemiravati Dubrovačke trgovce i pljačkati ih, a da bi nevolja bila još veća zatražio je Stjepan II da Dubrovnik njemu isplaćuje tzv. mogoriš, tribut koji su Dubrovčani isplaćivali gospodarima Zahumlja. Dubrovnik je to odbio što je dovelo do spora koji je trebao biti rešen pomoću jedne stare pravne ustanove, zvane stanak. Međutim, ban nije poslao svoje ljude na ovu parnicu, time priznajući da je Dubrovnik u pravu. O tome je nešto kasnije izdao i povelju (1332). Ovaj spor u suštini nema neki poseban značaj i ne predstavlja nešto na šta bi trebalo obratiti posebnu pažnju, da sam po sebi ne govori o stilu u kojem je ban Stjepan II vodio politiku. I do sada je bilo sasvim očigledno da njega, osim trenutnog interesa, ništa ne vezuje u savezima koje sklapa. Već je on napustio Mladena II Šubića kojem duguje svoj dolazak na vlast, a sada, u već poznatom maniru, to isto radi i sa Dubrovnikom. Stoga ne iznenađuje i to što je bio u stalnim sukobima sa Srbijom. Kraljevi iz Srbije nisu ni jednoga momenta njemu davali povod za rat i nisu imali bilo kakvih akcija koje bi bile usmerene ka bosanskoj teritoriji. Međutim, ban Stjepan II je iskoristio priliku i preoteo deo Huma (to smo videli), a zatim pripojio neke teritorije u Nevesinju i Zagorju. Tu je bilo i direktnih vojnih sukoba u kojima je srpski "mladi kralj" Dušan (budući car Dušan) teško porazio jedan bosanski vojni odred (1329.). U završnim borbama izgleda da je učestvovao lično i sam ban Stjepan II, a u jednom je momentu došao u smrtnu opasnost kada je pod njim ubijen konj. Spasla ga je samo intervencija Vuka Vukoslavića koji mu je dao svoga konja, ali je njega (Vuka) ta vernost banu koštala života jer je bio ubijen. To je na bana ostavilo takav utisak da u jednoj povelji navodi uspomenu na taj događaj: "kada bih u Rasi i bi mi rbana, i tu Vlk poda me konja svoga podmače poda me, i tu njega isikoše na smrt".

U spoljnoj politici banu Stjepanu II sve je išlo relativno lako, međutim baš ta osvajanja, koja su mu udvostručila obim države donela su mu nove neprilike. Do toga momenta bosanska crkva je bila uglavnom jedinstvena i bogumili su apsolutno prevladavali, a uticaj katoličke crkve je bio relativno slab dok pravoslavna crkva skoro da nije ni postojala. Međutim, osvajanje Huma je to znatno izmenilo budući da je u toj oblasti bila razvijena pravoslavna crkva i bilo je mnogo pravoslavnih vernika. Osim toga, uz teritorije koje su tih godina osvojene pripojeno je i mnogo katoličkog elementa. Sada bogumili više nisu bili u onoj apsolutnoj većini kao do tada. Stoga se u Bosni od tog doba počela javljati strašna verska netrpeljivost. Već je poznato to da katolici nikako nisu mogli da istrpe bogumile i da je papa već nekoliko puta pokretao krstaše ne bi li oružjem iskorenio ovu jeres. Ni situacija sa pravoslavnom crkvom nije bila mnogo bolja. Još je Stefan Nemanja sa strahovitim kaznama uspeo da u Srbiji bogumile skoro u potpunosti istrebi, a bogumile su nazivali "trikleti babuni koji se nazivaju lažihrišćani i rugaju se našoj pravoj veri". To su sada bili novi problemi a kojima se počeo susretati Stjepan II Kotromanić. Situaciju mu je naglo otežao i papa poslavši franjevca Fabijana kao inkvizitora u Slavoniju, ali istovremeno mu davši nalog da i u Bosni istrebi jeretike. Papa piše banu: "kako smo iz poverljivog izvora saznali, ti si veran nama i crkvi i s pomoću Božjom, koliko to zavisi od tebe ti progoniš jeretike", ali to još uvek nije dovoljno i stoga je potrebno inkvizitoru Fabijanu omogućiti da obavi svoj zadatak i u Bosni. U nastavku pisma papa pomalo i preti navodeći da će ga, ukoliko on (ban Stjepan II) ne pruži svu pomoć Fabijanu, smatrati nemarnim i suviše opuštenim, što će ga dovesti na pomisao da on (ban) štiti jeretike.

Ovo je bilo vrlo ozbiljno, ali se opet pokazalo da je ban Stjepan II dete sreće. Nije morao on ništa da učini da bi nekako izvrdao ovo papino naređenje, već su to za njega učinili franjevci i dominikanci, koji se između sebe posvađaju oko toga kome pripada "čast" da pali i ubija jeretike po Bosni. Dok se situacija razbistrila prošlo je dosta vremena i tek polovinom 1327. godine dominikancima je inkvizicija zabranjen, a franjevac Fabijan je dobio taj "ekskluzivitet". Kako bez pomoći ugarskog kralja i bosanskog bana, Fabijan nije mogao ništa uraditi to se sada papa direktno obrati ugarskom kralju. U pismu ga moli da utiče na bana Stjepana II ne bi li ovaj pomagao inkviziciju. Ban Stjepan II se tako našao u veoma neugodnoj situaciji. Svi njegovi dotadašnju uspesi su postignuti isključivo zahvaljujući pomoći i podršci koju su mu pružili bosanski jeretici, a sada bilo šta protiv njih preduzimati značilo bi seći granu na kojoj sedi i dovelo bi do sigurnog građanskog rata. Situacija se zakomplikovala kada je 1334. godine umro bosanski biskup Petar pa je nastalo otimanje ko će biti taj koji će da nametne svoga kandidata za njegovog naslednika. U prvo vreme ugarski kralj Karlo Robert je naturio svoga kandidata, sa čime se nije složila katolička crkva. Taj spor se otezao sve do 1336. godine kada je konačno pobedila papska volja. No, to još uvek nije ništa značilo za unutrašnje stvari u Bosni budući da je biskup bio sve samo ne poglavar bosanske crkve, jer u njoj nije ni živeo (boravio u Đakovu) niti tamo smeo da dođe. Na neki način taj spor između pape i ugarskog kralja je bio samo formalne prirode i neko nadmudrivanje čija će volja da pobedi. Ban Stjepan II je bio dovoljno mudar da pusti ovu dvojicu da se svađaju, znajući da time dobija u vremenu.

Na kraju je papa Benedikt XII izgubio strpljenje pa nije ni čudo što je spremno prihvatio ponudu kneza Nelipca da on bude taj koji će oružjem da iskoreni jeretike u Bosni. Sam Nelipac nije bio gorljiv katolik u toj meri da je zbog stvari katoličke crkve želeo da se lomata po Bosni, imao je on sasvim drugu računicu. I pored protivljenja ugarskog kralja on je postepeno postao apsolutni gospodar u Hrvatskoj, ali imao je želju da poput Mladena II Šubića, raširi svoju vlast i na Bosnu. Za tako nešto je trebalo najpre srušiti ojačaloga bana Stjepana II, a ova situacija je bila idealna. Pod maskom krstaškog rata protiv jeretika on će uz papinu pomoć skršiti bana Stjepana II i za nagradu zatražiti od pape Bosnu. To su mu bila očekivanja, a u tome se nije prevario. Tokom 1337. godine prihvati papa ovu ponudu i pozove hrvatske velikaše da pomognu knezu Nelipcu u narednom krstaškom ratu u Bosni. U pismima koje je papa uputio, kao glavni krivac za svu nesreću koja je preko jeretika zadesila Bosnu, isključivo se okrivljuje ban Stjepan II. Moguće je da ni sam papa nije bio dovoljno upućen u ono što se dešavalo u Bosni i da je njegova ovakva reakcija plod vešte spletke kneza Nelipca. Možda je papa mislio da će ovako na najlakši način rešiti problem Bosne koji je toliko godina prisutan i sa kojim je već nekoliko papa uzalud odmeravalo snagu.

Bilo kako bilo, računica se pokazala kao pogrešna. Celoj ovoj akciji odmah se oduprla još uvek moćna porodica Šubića. S jedne strane oni nisu želeli da prolivaju krv za račun Nelipca koji je bio glavni uzročnik propasti Mladena II Šubića i slabljenju uticaja njihove porodice. Osim toga u to doba već su uveliko išli pregovori o tome da se orode porodice Šubića i Kotromanića. Radilo se o venčanju Vladislava Kotromanića (Stjepanovog brata) i Jelene, rođene sestre Mladena III Šubića. To venčanje je obavljeno tokom 1337. (ili 1338.) godine u gradu Klisu. No, ni to nije bilo sve. Došlo je do naglog zbliženja kuće Šubića i sa kraljem Srbije, Dušanom Nemanjićem. U sklopu toga došlo je do braka Mladena III Šubića i Jelene, rođene sestre kralja Dušana. Sa ovim novim rodbinskim vezama porodica Šubić je uzela jedan novi politički kurs koji se nikako nije mogao uklopiti sa onim koji je zastupao knez Nelipac.

To je sada znatno izmenilo planove bana Nelipca koji umesto u Bosnu najpre skrene svoju vojsku na posede Šubića. U tim vojnim sukobima ban Stjepan II je slao svoje trupe u pomoć Šubićima. Na kraju su se ovi sukobi završili time da je knez Nelipac odneo pobedu i prekinuo vojna dejstva tek kada je dobio veliku odštetu od Šubića. Međutim, sada se za sukobe u Hrvatskoj, ali i one verske u Bosni zainteresovao i ugarski kralj Karlo Robert. Tada su počele da se šire i glasine da će kralj Karlo Robert uskoro doći u Hrvatsku i da će sa knezom Nelipcem da postupi isto onako kako je to ranije učinio sa Mladenom II. Čini se da je tih godina i ban Stjepan II imao nekih vojnih dejstava i da je napadao na posede kneza Nelipca, a sve u okviru priprema kraljevog dolaska u Hrvatsku.

Ti sukobi u Hrvatskoj za bana Stjepana II su imali drugostepenu važnost, ali su bili spasonosni, budući da su unutrašnje nesuglasice u Hrvatskoj u potpunosti otklonile bilo kakvu opasnost od moguće vojne intervencije na Bosnu. Knez Nelipac se bavio sada sa sasvim drugim stvarima i Bosna mu više nije padala na pamet. I tada dolazi jedan majstorski politički potez Stjepana II, potez koji će od Bosne da za sva vremena otkloni krstaške ratove. U to vreme u Ugarskoj je nekim poslom boravio general franjevačkog reda Gerard (1339.). Tu ga kralj Karlo Robert zamoli da ode u Bosnu i tačno izvidi sa kakvim se to problemima susreće katolička crkva i da predloži rešenje. Franjevca Gerarda na samoj granici Bosni ljubazno dočeka sam ban Stjepan II. Od samoga početka ban se pokazivao kao popustljiv i spreman da pomogne da katolička crkva postepeno istisne jeretike, ali se nikako nije mogao složiti da se to radi silom budući da u susedstvu Bosne borave "šizmatici" (tu je mislio na Srbiju) koji bi mogli jereticima pristupiti u pomoć. Tada bi u pitanje došao i opstanak Bosne. Koliko je sve to bilo tačno ostaje stvar procene, ali je sasvim sigurno da je neke od problema ban Stjepan II i namerno preuveličavao, ali činjenica je da se radilo o veoma opreznom političaru koji nije ništa želeo da prepusti slučaju.

U svakom slučaju uspeo je da papinog legata ubedi i u tome duhu legat piše papi. Sada već i papa menja svoj ton i u februaru 1340. godine, on piše banu: "Dragom sinu plemenitom Stjepanu banu bosanskom pozdrav i apostolski blagoslov. Iz izveštaja fra Gerarda doznali smo, da je na nagovor kralja Karla došao kod tebe i našao te spremna, da se u bosanskoj banovini obnovi služba Božja, koja je zbog mnogih tamošnjih jeretika odatle sasvim nestala, te želiš da se obnove sve crkve, koje tamo leže sada porušene, i da se u njima vrši služba Božja po obredu i običaju crkvenom. Stoga te molimo da dobro promisliš, kolika opasnost tebi i tvojim naslednicima preti, ako u Bosni slobodno ostanu. Zato svoju odluku hrabro sprovedi i ako nam budeš slao poslanike, da nas o svemu obavestiš, a mi ćemo ugarskog kralja i ostale vernike i vladare okolnih mesta pozvati da ti pomognu". Papa je održao reč i slična pisma je stvarno uputio ne samo ugarskim kraljevima već i svim okolnim velikašima.

Između 1340. i 1343. godine organizovana je franjevačka vikarija u Bosni i počelo je organizovano delovanje katoličke crkve. Podizani su franjevački manastiri, a sve je teklo bez većih smetnji zbog podrške koja je išla od bana Stjepana II. "Isto tako podigli su manastire i u Usori, Humu i, konačno, u Stonu, razume se, uz saglasnost Dubrovčana, koji su (kako je rečeno) postali gospodari toga mesta. Fratri su obraćali i krštavali mnogo jeretika, pa su iz svih onih krajeva, na glas o njihovoj dobroti i dobrim delima koja su činili, svakodnevno hrlile mnoge osobe sveta života u bosansku vikariju, kako se nazivalo glavno njihovo sedište" (Mavro Orbin). U svakom slučaju ban Stjepan II je uspeo da dobije ono što je hteo. Bez ikakvih sukoba uspeo je da za samo dve do tri godine obavi onaj posao koji je već nekoliko krstaških vojski pokušalo oružjem. Bogumilska crkva još uvek nije bila ugušena i imala je apsolutni primat, ali je bilo očigledno da se stvari za nju menjaju na gore.

Dok se sve to dešavalo, iznenada tokom 1342. godine umre kralj Karlo Robert, a na ugarskom prestolu nasledi ga sin Ludvig I Veliki (1342-1382). U doba krunisanja Ludvig jedva da je imao 17 godina, tako da je državne poslove vodila njegova mati, kraljica Elizabeta, sestra poljskog kralja Kazimira. Radilo se o vlastoljubivoj ženi, ali veoma pametnoj i veštoj. Već narednu godinu, bude lišen mladi kralj jednog od svojih najodanijih ljudi, bana Mikca, koji naglo umire (1343.). Na njegovo mesto kralj Ludvig imenuje Nikolu Banića, veoma spretnog čoveka, odanog kraljevskoj porodici. Nikola Banić se već do tada isticao u ratovanjima koje su ugari imali sa Srbima po Mačvi.

Promenu na kraljevskom prestolu ban Stjepan II nije baš dočekao sa radošću. On je za celo vreme svoje vladavine bio veran vazal pokojnom kralju Karlu Robertu, a za uzvrat ovaj se nije uopšte mešao u unutrašnje stvari Bosne osim onda kada je trebao bana pomoći. Osim toga, ban se izgleda osetio dovoljno jakim da se pokuša u potpunosti otrgnuti od ugarske vlasti pa je napravio neku svoju računicu. Misleći da bi smena u ugarskoj mogla dovesti do neke zbunjenosti koja bi bila sasvim dovoljna da on Bosnu u potpunosti otcepi od Ugarske, stupi u pregovore sa Venecijom. Tu je našao na spremne sagovornike, budući da je i Venecija podozrivo gledala smenu na ugarskom prestolu. Za vreme vladavine Karla Roberta, uspela je Venecija da otrgne neke dalmatinske gradove i da ih stavi pod svoju vlast. Sada, oni kao da su nazirali da bi novi kralj mogao da od Venecije potraži da mu ove gradove vrati. Kako njima nije padalo na pamet da povrate bogate dalmatinske gradove to je trebalo očekivati vojne sudare sa Ugarskom. To je bio razlog zašto su postepeno počeli da okupljaju saveznike.

U leto 1343. godine nalazi se bosanski izaslanik u Veneciji gde predlaže savez. Venecija je tu ideju prihvatila, ali uz izvesne rezerve. Smatrali su da je, uzimajući u obzir snagu koji ima ban, ovaj savez koristan, ali samo ako u njega uđe kralj Srbije. Sve to na kraju skoro da ništa nije značilo i bilo je jasno da Venecija okleva. Ipak, da bi pokazala dobru volju i odmah u startu da ne bi pokolebala bana, dozvoli mu da kupi nešto oružja. Plašeći se da bi ban možda mogao samostalno započeti neku akciju i time nepotrebno zakomplikovati situaciju, oni mu odmah pošalju poslanika po kojem ga mole da za sada ne preduzima ništa. U to vreme Venecija je već ratovala sa knezom Nelipcem pa joj nije odgovaralo da se rat proširi. Oni su zapravo hteli da banovu snagu usmere ne na Ugarsku već na bana Nelipca i time bosansku silu iskoriste za svoje ciljeve.

No, ni ban nije naivan. Ubrzo je uvideo da od ovog savezništva nema šta da očekuje, a sledili su i novi događaji. U to vreme umro je sasvim iznenada knez Nelipac (1344.), a na tu vest naredi kralj Ludvig banu Nikolu Baniću da na silu od kneževe udovice Vladislave i sina Ivana, preotme Knin. Akcija je odmah pokazala uspeh i udovica Vladislava videći pod Kninom vojsku koju je ban Nikola doveo, pristane da ispuni sve kraljeve zahteve. Kada je ban Nikola, misleći da je posao obavio, povukao svoju vojsku, kneginji Vladislavi se javi Venecija, ali i ostali hrvatski velikaši i nagovore je da od predaje odustane, a da će je oni u daljnjem otporu pomoći. Ona pristane i odbije daljnje pregovore. Sada je i ugarski kralj Ludvig izgubio strpljenje i naredi banu Nikoli da ponovo napadne Knin, ali ovaj put sa njime pod Knin stigne i ban Stjepan II. Vojska koja je bila pod Kninom brojala je oko 10.000 vojnika, što je bio zaista veoma velik broj. Osim toga, oni su predstavljali tek prethodnicu pošto se dolazak glavne vojske na čelu sa kraljem Ludvigom tek očekivao. Sada je i kneginja Vladislava jasno uvidela da joj nema druge i da mora da se pokori. Spremno prihvati sve zahteve koje je kralj Ludvig pred nju stavio i sa banom Stjepanom II potpiše predaju. "Pošto smo se mi dva bana i mladi knez Ivan Nelipac i njegova majka sastali, sporazumeli smo se da knez Ivan ima predati u kraljeve ruke predati četiri grada: Unac, Počitelj, Srb i Stolec, a zadržaće Knin i Breč, dok mu se ne predaju Cetina i Klis", kaže jedna od odredbi iz ovoga ugovora. Na taj ugovor se ban Stjepan II i zakleo pred svojih dvanaest vitezova. Sredinom 1345. godine stigao je u kralj Ludvig i ovaj ugovor je u Bihaću i potvrđen.

Nesumnjivo da je u ovoj akciji pokoravanja porodice Nelipca glavnu ulogu odigrao baš ban Stjepan II i da isključivo njemu može ugarski kralj Ludvig da zahvali što je najjača hrvatska plemićka porodica skršena uz veoma malo žrtava. Kralj to nije ni krio već je sa sobom sve do Zagreba u svojoj pratnji kao najpočasnijeg gosta poveo bana Stjepana II, a u ispravi koju je izdao u Zagrebu naziva bana Stjepana II sa "dragi naš rođak". U to vreme se očekivalo da će kralj Ludvig nastaviti sa vojnom akcijom, budući da je imao skoro 30.000 vojnika, i povratiti dalmatinske gradove. Međutim, iz nekog nepoznatog razloga on je odjednom napustio celo preduzeće i krajem 1345. godine vratio se u Ugarsku.

Međutim, sve to nije mnogo zavaravalo Veneciju koja je sa velikom nelagodnošću posmatrala na kraljev boravak u Hrvatskoj. Prisustvo ugara u Hrvatskoj dovelo je i do toga da se Zadar pokuša oteti ispod vlasti Venecije i ponovo povrati pod ugarsku vlast. Zadrani pošalju svoje poslanstvo kod kralja Ludviga, ali ga ne zateknu u Bihaću. To je već bilo otvoreno odmetanje od Venecije. Ne želeći da ispuste ovaj bogati grad Mlečani ga uskoro napadnu. Na strani Venecije tada je bila porodica Šubić, a i kralj Srbije, Dušan je obećao pomoć. Zadrani su već na prvi znak da će biti napadnuti poslali svoje poslanstvo kralju Ludvigu, ovaj put u Ugarsku, i zatražili pomoć. On je to spremno prihvatio i poslao bana Nikolu Banića i bana Stjepana II u pomoć Zadru. Udruženi banovi su sa oko 10.000 vojnika stigli u blizinu Zadra, ali mu nisu mogli pomoći budući da su Venecijanci zatvorili prilaz gradu sa novosagrađenom tvrđavom. Bilo je to neko improvizovano utvrđenje sagrađeno uglavnom od drveta sa 28 kula zvano bastida. Bilo je dovoljno prostrano da u njega stane sva mletačka vojska, a isto tako dovoljno zastrašujućeg izgleda da se ban Banić i ban Stjepan II ne usude da udare na njega. I tada je došlo do jednog postupka dvojice banova koji je teško objasniti. Osim što nisu napali mletačko utvrđenje i što nisu oslobodili Zadar opsade, oni su, ni manje ni više, počeli sa mlečićima da pregovaraju. Sklopili su nekakav ugovor i povukli se sa svojom vojskom. Taj njihov postupak se ne može nikako drugačije objasniti nego time da su verovatno dobili mito, a za čega su ih kasnije i Zadrani optužili. Ban Stjepan II se pred ugarskim kraljem opravdao time da je njegova vojska bila ipak suviše slaba za obračun sa onom vojskom koja opsedala Zadar.

Ne gubeći vreme, počeo je kralj Ludvig da sprema novu armiju koja je trebala biti dovoljno jaka da slomi opsadu Zadra. To je kod Venecije izazvalo određeni strah pa su pokušavali da mirnim putem razreše nesporazume. Kao posrednik u tim pregovorima javili su se između ostalih i car Dušan, a onda i bosanski ban Stjepan II. To što se baš Stjepan II javio kao pomiritelj ugarskog kralja i Venecije kao da podupire razmišljanje o tome da je njega Venecija potplatila godinu ranije i time uspela da ga odgovori od napada na vojsku koja je opsedala Zadar. Zna se da je za "usluge" posredovanja tada Venecija isplatila banu ukupno 1000 dukata. Na kraju se pokazalo da se dve strane, Ugarska i Venecija, ne mogu nikako dogovoriti. Sada je ostalo samo da oružje reši nesporazum.

Negde u proleće 1346. godine pod Zadrom se slegla veoma velika ugarska vojska koju je sa sobom doveo kralj Ludvig. Računa se da je bilo 100.000 vojnika od čega oko 30.000 konjanika i oklopnika. U okviru ove vojske nalazio se i ban Stjepan II sa oko 10.000 svojih ljudi. I tu, pod Zadrom, dok je kralj postepeno razbijao opsadu, stupili su Venecijanci u tajne dogovore sa nekim od vojskovođa ugarskog kralja, a među njima i sa svojim "starim" poznanikom, banom Stjepanom II. Šta se razgovaralo, ne zna se, ali verovatno da nekih krupnijih dogovora nije bilo jer je 1. jula 1346. godine došlo do odlučujuće bitke između ugarske i mletačke vojske. Posle strahovitog kreševa na polju je ostalo više od 7.000 mrtvih ugarskih vojnika i samo velika brojna nadmoćnost sprečila je veću katastrofu. Ovo je bila apsolutna pobeda Venecije, ali i sasvim dovoljno da kralju Ludvigu klone srce i da napusti neposredno komandovanje opsadom te da se vrati u Ugarsku. Kao isključivi krivac za ovaj poraz pod Zadrom bio je od kasnijih pisaca optuživan ban Stjepan II za koga se tvrdi da je izdavao sve planove Veneciji pa su ga stoga nazvali "đavoljim učenikom". "U vreme ovoga bana ugarski kralj Ludovik bio je u velikom ratu s Mlečanima zbog Zadra, koji je bio pod njegovom vlašću, a oko kojega su Mlečani bili udarili opsadu u nameri da ga zauzmu. Stoga mu je Ludovik hiljadu tri stotine i četrdeset šeste godine lično pritekao u pomoć, vodeći sobom bana Stjepana. Ali kako su Mlečani bili opkolili Zadar s veoma jakim spravama i s mnogo vojske, i s kopna i s mora, kralj mu nije mogao pružiti pomoć. Zato se morao povući natrag." (Mavro Orbin).

Banova izdaja nije nikada dokazana tako da se o tome može samo pretpostavljati. Nesumnjivo da je njemu tada daleko više odgovarao poraz ugarske vojske jer bi mu to omogućilo da se definitivno otcepi od Ugarske. On je i ranije pokazivao naklonost ka tome i ovo mu je bila idealna prilika da tu svoju ideju konačno i ostvari. Sam poraz toga sudbonosnoga dana nikako nije plod banove izdaje, već isključivo vojne sreće i bolje taktike Venecije. Nema sumnje da je ban održavao žive veze sa Venecijom i da je sa njima pravio kombinacije oko eventualne pomoći da se Bosna oslobodi od Ugarske, ali to još uvek ne znači da je bio izdajnik. Nije poznato da ga je kralj Ludvig po tome pitanju sumnjičio mada Mavro Orbin nešto takvo navodi. "Od tog vremena Stjepan se nije usuđivao da izađe pred Ludovika, bilo zato što je bio svestan da se pri pružanju pomoći pomenutom gradu nije poneo kako je kralj očekivao, bilo možda (kako neki vele) zato što je, na molbu Mlečana i zajedno s nekim ugarskim i hrvatskim velikašima, kovao zaveru protiv samog Ludovika. Ludovik se docnije nije pokazivao naročito naklon pomenutom banu" (Mavro Orbin).

U to vreme dolazilo je i do nekih sukoba između bana Stjepana II i Mladena III Šubića, a Venecija je posredovala da se nesporazumi izglade. Moguće da je su ti razgovori oko njihove pomiridbe bili ono što je nateralo sumnju na njegovu izdaju pa je zabeleženo da se ban Stjepan II žalio Veneciji da ga Zadrani nepravedno optužuju za saradnju sa njima. Oni mu odgovaraju da im je zbog toga žao i da su takve optužbe Zadra "protiv Boga i svake istine". Krajem 1346 godine Zadar se konačno predao Veneciji. Sada je i kralj Ludvig uvideo da mu je rat protiv Venecije propao i stoga sredinom 1348. godine sklapa mir sa njima.

Upravo od opsade Zadra počinje ban Stjepan II da vodi sasvim samostalnu politiku, nezavisnu od Ugarske, a sve u pravcu pokušaja potpunog osamostaljenja. Sa Venecijom su mu veze sve tesnije, a Mleci se u ovim pregovorima posebno oslanjaju na fra Peregrina, bosanskog franjevačkog vikara, koji u Veneciji uživa poseban ugled.

U međuvremenu u Srbiji se dotadašnji kralj Dušan proglasio za cara (krunisan 1346. godine u Skoplju) i počeo pokazivati sasvim otvorene aspiracije na osvajanje celokupne Vizantije i zauzimanje prestola vizantijskih careva. Za takvu akciju bili su mu potrebni brodovi koje on nije imao. Stoga je stupio u kontakt sa Venecijom tražeći pomoć u floti, a za uzvrat im je obećao pomoć u akcijama protiv Ugarske. Venecija je pregovarala sa carem, ali nikada iskreno. S jedne strane nikako nije želela da car Dušan uspe u svojoj nameri i da slabo Vizantijsko carstvo bude zamenjeno novim jakim - Srpskim. S druge strane, imali su svoje aranžmane sa banom Stjepanom II pa im car Dušan nije bio neophodan kao saveznik. Verovatno stoga što je bio suviše jak i što bi u tom savezništvu on bio taj koji bi vodio glavnu reč.

Moguće da je to bio dodatni razlog da dođe do krupnijih zaoštravanja odnosa između bana Stjepana II i cara Dušana. Srpski vladar nikako nije mogao zaboraviti to da je ban Stjepan II preoteo Hum od Srbije pa je bio uporan u zahtevima da se ova oblast vrati. Kako je bosanski ban to odbijao izgledalo je da će ove dve države da zarate oko Huma. Ban Stjepan II je osećao da je u odnosu na Srbiju daleko slabiji pa je stoga preko Venecije tražio da se sa carem Dušanom povedu pregovori oko eventualnog izmirenja. Kako se car tada bavio drugim stvarima (osvajanja po Vizantiji), to je pristao da se sklopi primirje na tri godine (decembra 1346.). Iako je postojalo formalno primirje to nije ni jednu od strana sprečavalo da sa pojedinim odredima upada na tuđu teritoriju, ali sve je to još uvek bilo daleko da organizovanih sukoba. Istini za volju ove sukobe je većim delom izazivala bosanska vojska.

Neposredni povod za oružani sukob između Bosne i Srbije pružio je ban Stjepan II odlučivši da na teritoriji Huma, kod ušća Neretve, sagradi tvrđavu. Znajući da će car Dušan reagovati i možda oružano intervenisati ban Stjepan je od Venecije zatražio da mu u slučaju rata pruži brodovima podršku sa mora. Venecija je pokušavala da ubedi bana da tvrđavu ne gradi, ali ovaj je ostao pri svojoj odluci. Osim toga, iz nekog nama nepoznatog razloga, ban se toliko ludo ohrabrio da je izvršio napad na careve teritorije. Negde tokom Božićnih praznika 1349. godine banovi ljudi izvrše prodor sve Konavala i strašno opljačkaju krajeve kroz koje su prolazili. "Pošto je on postao gospodarom Humske oblasti, njegovi ljudi su neprestano narušavali granice cara Stefana, a naročito su pričinjavali veliku štetu u predelima Trebinja, Konavala, Gacka, Rudina i drugih mesta sve do Kotorskog zaliva. A kako je car bio zauzet osvajanjem Romanije, nije se mogao starati oko odbrane granica Bosne i Huma. Ali kad je konačno zauzeo veliki deo Romanije i uspostavio potpuni mir u tim stranama, poče misliti na osvetu za uvrede i pogrde nanete mu od strane rečenog bana Stjepana i njegovih podložnika" (Mavro Orbin). Venecija je još jednom pokušala da posreduje između cara i bana, a Dušan im je odgovorio da jedino iz obzira prema njima (Veneciji) nije do sada navalio na bana. I sada je spreman da pređe preko svih uvreda, ali pod uslovom da mu ovaj vrati Hum i naknadi svu pričinjenu štetu.

Kako je ban Stjepan II odbijao svaki razgovor, to car Dušan tokom oktobra meseca 1350. godine pokrene veliku vojsku na Bosnu. "Krenuvši na put s caricom, dođe na granicu Bosne, kod reke Drine, s pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada pešaka" (Mavro Orbin). Znajući da ne može izdržati direktan sudar sa carskom vojskom, ban Stjepan II je u samome početku pokušao da organizuje neku vrstu gerilske taktike. "Ali uvidevši na kraju da neće moći odoleti neprijateljskoj vojsci, poseče mnogo velikih stabala pomoću kojih zakrči prolaze, te osta povučen u šumama i planinama kao u nekim tvrđavama, braneći s mnogo ljudi sve prolaze kroz koje se moglo prodreti s vojskom u Bosnu" (Mavro Orbin). Taktika je bila dobro zamišljena i moguće je da bi carevoj vojsci ban naneo mnogo štete i možda do kraja ga naterao na povlačenje. Iako osion i veoma svojevoljan, ban Stjepan II se pokazao kao nepokolebljiv i veoma hrabar. Međutim, ni car Dušan nije bio naivan. Uspeo je da uz pomoć mita unese razdor među Stjepanovu vlastelu, tako da je dosta njegovih ljudi prešlo na carevu stranu. Samim tim i otpor koji je zamišljen nije mogao biti i sproveden.

Ostavši bez vojske morao je ban Stjepan II da misli kako će da spasi glavu. Sa ono malo preostalih ljudi povukao se u planinu, ali ni u njih nije imao poverenja plašeći se izdaje. "Stoga odluči da se povuče u planine s malim brojem svojih ljudi, koje je i dalje, ipak, menjao kako ga neko od njih ne bi izdao" (Mavro Orbin). Slomivši tako odmah u početku svaki otpor car Dušan je sa svojom vojskom postepeno zauzimao Bosnu. Uskoro je stigao pod Bobovac, jedno veoma jako utvrđenje, u kojem se nalazila banova ćerka Jelisaveta. "Baci se još na osvajanje utvrđenja Bobovca, u koje se bila sklonila Jelisaveta, jedinica kći bana Stjepana, koja je tada bila devojčica, a kasnije žena Ludovika, ugarskog kralja, i majka Marije, žene cara Žigmunda" (Mavro Orbin). Do kraja se pokazalo d je ovaj tvrdi grad ipak suviše utvrđen da bi se mogao brzo osvojiti, a osim toga ni car nije pokazivao neku posebnu volju, pa je opsada uskoro skinuta. Nakon toga, car Dušan je poslao vojsku da pleni po Bosni. "Utaborivši se tu, posla deo vojske da pleni prema reci Cetini i onoj drugoj reci, Krki, prema Hrvatskoj, a on s ostalim delom vojske skrenu prema Humskoj oblasti" (Mavro Orbin).

Možda je car Dušan očekivao da će ban Stjepan II ponuditi pregovore, međutim, to što se Bobovac održao moglo je banu samo da pruži daljnjeg podstreka u otporu. Ko zna kako bi se sve to završilo da iznenada ne dođe do cara Dušana vest da su Vizantinci počeli ofanzivu u Makedoniji i da tamo stvari jako loše stoje. Kako mu je taj deo države u tome momentu bio važniji on odmah pokrene vojsku ka Makedoniji, ostavivši neke garnizone da sačuvaju osvojeni Hum. Međutim, kako se car Dušan povukao iz Bosne tako je ban za samo par meseci povratio sve ono što je car osvojio. Iako nije dobio ni jednu bitku, ban Stjepan II je na kraju, uz splet srećnih okolnosti, pobedio u ovom ratu.

Sve ovo mu je strahovito podiglo ugled, čak toliko da je odbio bilo kakve daljnje pregovore sa carem oko Huma. Car Dušan je, uvidevši da oružjem teško da će moći učiniti nešto više, dođe na ideju da svoga sina Uroša oženi sa banovom ćerkom Jelisavetom. Kao miraz trebao je ban uz ćerku da preda Hum. Po svemu sudeći ovu ideju su caru nametnuli Dubrovčani i Venecijanci kojima nikako nije odgovaralo da se ratuje po Bosni, budući da im je to ometalo trgovinu. "Dok je car boravio u Bosni, mletačka vlada i Dubrovčani uputiše mu svečane poklisare da pregovaraju s njim i izglade sporove između njega i bana Stjepana, ali nisu mogli ništa postići, jer je car hteo da ban dade svoju kćer Jelisavetu za ženu njegovom sinu kralju Urošu i da u miraz donese Humsku oblast, kao nešto što pripadaše samom caru preko Nemanje i njegove braće, ranijih gospodara Huma, od kojih je sam car vukao lozu" (Mavro Orbin). No, i ta ideja, ma kako bila dobro zamišljena, propala je u samome početku jer je ban Stjepan II mislio da ženidba sa srpskim princem, budućim carem, nije dobra prilika za njegovu ćerku. "No rečeni ban, nadajući se da je može bolje udati (kako se kasnije i zbilo), nije nipošto hteo pristati da mu dade ni Humsku oblast, a ni kćer i bez Huma" (Mavro Orbin).

U ono doba je možda izgledalo čudno to što ban ne želi da uda svoju ćerku za naslednika carevine Srbije, najjače balkanske sile u to vreme, izgovarajući se da za nju on može naći i bolju priliku. Kasnije će godine da pokažu da je on bio u potpunom pravu, budući da je samo nekoliko godina nakon ovih ratova, car Dušan umro, a Srbija je krenula put propasti. I ovaj banov potez će da pokaže, doduše tek nakon nekoliko godina, o kakvom se spretnom političaru radilo. Njega ni za trenutak nije zasenio tadašnji sjaj Srpskog carstva, njene moćne armije i ogromne rezerve koje je ono tada imalo. Bio je, što je veoma važno tada a kasnije još i više, sasvim realan, čak daleko više nego što je to bio car Dušan onda kada je nekontrolisano širio carstvo. U odlučnom momentu nije hteo da pregovara sa carem, iako su trupe iz Srbije preplavile zemlju, a dobar deo vlastele ga je izdao. Strpljenje mu se isplatilo jer je car Dušan sa skoro celokupnom svojom vojskom morao da napusti Bosnu i banu nije bilo teško da povrati ono što je za momenat izgubio. Njegova procena da car Dušan zbog stalnih problema u ogromnom carstvu, ne može ni na jednom mestu ostati duže, ni jedno svoje preduzeće do kraja izvršiti, pokazala se kao tačna. Trebalo je samo čekati. Ban Stjepan II je strpljivo sedeo u bosanskim planinama, ne želeći da se preda, ne želeći da pregovara, a car Dušan nije imao vremena da čeka da ban popusti. Ogromno carstvo mu nije davalo mogućnosti da se na jednom mestu duže zadrži. Moguće da je tada ban Stjepan II došao do zaključka da se takvo carstvo koje počiva samo na volji jednog čoveka, sa masom etnički potpuno različitih ljudi, ne može održati na okupu oslanjajući se samo na srpski biološki elemenat kojega i nije bilo toliko da sve može da drži pod kontrolom. U svakom slučaju, ban kao da je predvideo skori zalazak snage Srpskog carstva.

Daljnja vladavina Stjepana II Kotromanića je bila uglavnom mirna, bez nekih posebnih dejstava. Povremene rasprave sa Dubrovnikom i Venecijom oko nekog opljačkanog trgovačkog karavana nisu mogli taj mir da ometu. Interesantno je to da su se i verske netrpeljivosti u to vreme primirile, a ban je uspeo da svoga čoveka, fra Peregrina, proturi na upražnjeno mesto bosanskog biskupa. Osim toga uspeo je da svoje rođačke veze još više proširi tako što je svoju ćerku Mariju udao za grofa Ulrika od Helfenštajna. Oko ove Marije postoji mala nedoumica. Ima mišljenja da je ona zapravo njegova sestra, a to je poduprto jednom poveljom kralja Ludviga iz 1352. godine gde on navodi: "gospođu Mariju sestru Stjepana hercega bosanskoga, našu predragu rođaku, udatu za gospodina Helfenštajna". Ćerku Katarinu je udao za grofa Hermana I Celjskog. Međutim, najveći uspeh je bio u tome što je uspeo da svoju ćerku Jelisavetu udao za ugarskog kralja Ludviga. O tome venčanju i kako je do njega došlo Mavro Orbin ima veoma lepu priču. Mati kralja Ludviga je, čuvši da ban Stjepan II ima mladu ćerku, zatražila da je pošalje njoj na dvor. Ban nije imao volje da to uradi i stalno je otezao sa odlukom, ali je kraljica bila uporna i uskoro lično dođe u Bosnu po Jelisavetu. Sada više ni ban nije imao kuda i morao je da dozvoli da ćerka otputuje u Ugarsku. "Kraljica ju je povela sa sobom u Ugarsku i držala kod sebe tri godine. Kako se ona u to vreme mnogo prolepšala, a i kako se u svim svojim postupcima pametno vladala, kraljica majka počela je nastojati kod svoga sina Ludovika, kome je bila umrla prva žena, Margarita, kći poljskog kralja Kazimira, da je uzme za ženu. Pošto se Jelisaveti u međuvremenu Ludovik svideo, ona je smesta obavestila o tome svog oca i pozvala ga da dođe u Ugarsku na njenu svadbu." (Mavro Orbin).

Mladenci su bili u četvrtom stepenu srodstva tako da je za njihovo venčanje trebala papska dozvola, međutim kako je ban Stjepan II u to vreme već bio bolestan to se na dozvolu nije čekalo i venčanje je obavljeno bez toga (jun 1353.). Krajem leta te godine stigla je i dozvola od pape Inoćentija IV. "Ugarski kralj Ludvig i plemenita gospođa Jelisaveta, kći Stjepana bana bosanskoga, iako su znali da su srodnici u četvrtom kolenu, ipak su iz određenih razloga stupili u brak. Oni su se obratili na papu radi oproštenja ove zabrane, budući da takav brak povlači ekskomunikaciju za sobom", piše papa zagrebačkom biskupu i nalaže mu da pruži supružnicima oprost od crkvenog prokletstva. U to doba ban Stjepan je već bio mrtav. Umro je verovatno krajem septembra 1353. godine. Pretpostavlja se da ja sahranjen u crkvi samostana Male Braće, sv. Nikola u Mileševu koji je bio njegova zadužbina. "Dojdoše prvi fratri sv. Frane u Bosnu, koim ban Stjepan učini prvi manastir u Miloševu, u kome se učini ukopati kad umri.." (Lašvanin).

To je bio kraj do tada najvećeg vladara u istoriji Bosne. Gledajući u retrospektivi možda je moguće reći da Bosna od njega i nije imala značajnijeg vladara. Kasniji uspesi koje će postići njegov naslednik Tvrtko, oslanjaće se uglavnom na one temelje koje je ban Stjepan II postavio. O njemu kao čoveku i njegovoj do kraja prevrtljivoj politici možemo govoriti i onako i ovako, ali mora se imati u vidu da je on bio taj koji je stvorio Bosnu kao državu i da joj je obezbedio skoro čistu nezavisnost. Uspeo je osim toga da dinastiju Kotromanića sa veštim brakovima poveže sa mnogim kraljevskim i plemićkim kućama širom Evrope. Uz to, uspeo je da na najbolji način umiri verske trzavice kroz koje je Bosna do toga momenta prolazila i da od nje otkloni opasnost krstaških ratova koji su do njegove vladavine redovno posećivali Bosnu. U svakom slučaju ban Stjepan II uspeo je da stvori temelj na kojem će se Bosna uzdići do svoje najveće